Dobro je što Podgorica ne potpiruje vatru – LDP Vračar

Dobro je što Podgorica ne potpiruje vatru

Čedomir Jovanović, predsednik Liberalno-demokratske partije, u intervjuu za crnogorsku Pobjedu govori o poseti predsednika Srbije Kosovu, promeni granica na Balkanu, Srbima u regionu, Crnoj Gori i njenom odnosu sa Srbijom, o Rusiji, SAD, EU…

Koji je cilj postignut tokom posete predsednika Srbije Kosovu? Šta smo novo saznali?

Ovom posetom Kosovu Vučić je učvrstio svoju poziciju u odnosu na onaj deo Srbije koji bi ostavio pitanje Kosova da još decenijama bude ključno za razvoj i za bilo koju vrstu napretka. Ako stavimo sa strane za mene neprihvatljive stavove o značaju Miloševića i njegovoj liderskoj veličini, ne smemo zaboraviti da je ipak ovo trenutak kada je i taj natvrđi deo naše javnosti uvideo da jedino u dogovoru i miru možemo tražiti rešenje za Kosovo. Isto tako, mislim da je propuštena prilika za istorijsko preuzimanje odgovornosti Beograda za stanje u kome se i danas nalazi Kosovo i čitav region. Rešenje se mora tražiti u miru i odustajanje od zveckanja oružjem je dobar napredak.

Naravno, ova poseta je, kao i čitava politika Srbije i mnogih iz regiona, ostala u tom licemernom i zaboravnom svetlu – Vučić se žali na pregovarača Tačija, Haradinaja i Limaja. Međutim, Vučić ima i obavezu, kao i sve institucije Srbije, da odgovori na pitanje: gde je Fehmi Agani, advokat Keljmendi i mnogi drugi kosovski intelektualciji koji su sa početkom NATO bombardovanja zbrisani sa lica zemlje, oterani u vozovima iz Srbije, a njihove kuće spaljene. Zastupam ideju da tuđi zločinački podihvati i ekstremizam ne mogu i ne smeju biti opravdanje za naše postupanje. U politici nema mesta za takav pristup, jer cenu plaćamo godinama i vidimo gde smo upravo zahvaljujući toj logici. Dakle, moramo da tražimo rešenje i sve dok taj posao bude značio jasnu i preciznu agendu mira i razvoja u LDP-u i meni lično će imati podršku i vlast i opozicija. Ali nikako ne smemo zabijati glavu u pesak i praviti paralalene imaginarijume.

Hoće li biti promena granica na Balkanu, da li će se Srbija razgraničiti sa Kosovom tako što će menjati teritoriju? Da li bi takvo rešenje otvorilo nove regionalne krize?

Generalno, promena granicija nije dobra. To je jedan od principa koji je osnov bezbednosne politike. Međutim, hajde da dozvolimo mogućnost da pred nas izađu sa nekakvim racionalnim objašnjenjem pa da o tome razgovaramo. Kosovo jeste specijalni slučaj. Reperkusije po region sigurno postoje, ali i region mora da prihvati da bez stabilne i mirne Srbije nema mira ni kod njih. Region mora biti veći saveznik u rešenju ovog pitanja. Znate, kad čitava regija bude shvatila da nema nacionalnog pitanja koje se može rešiti bez slaganja drugih država i nacija onda možemo govoriti o evropskom Balkanu.

Da li su Srbi u regionu, koji žive van Srbije, zaista ugroženi ili njihovu ugroženost vidi samo srpska vlast? Ta priča se povremeno pokreće – kome je ona namenjena?  

Sigurno da nijednoj manjini nije prijatan taj položaj. Bez obzira na integrisanost u određeno društvo. Ali slobodu i sreću za svoj život tamo gde su rođeni, žele da žive ili rade ne mogu tražiti u Beogradu, već kod svojih komšija, političara, sugrađana sa kojima žive. Beograd ne sme biti jedini zaštitnik Srba. Beograd, po mom uverenju, mora da štiti sve svoje građane, a to su i Bošnjaci, i Albanci, i Mađari, i Rumuni i svi drugi. Da budem jasan i precizan, nacionalni pristup bez zajedničkog rada na položaju manjina je politika koja je izgubila i uništila toliko života u prošlim ratovima. I još nešto, Srbi će najsigurnije čuvati svoje nasleđe, jezik, kulturu i sve svoje atribute sa drugima, deleći ono najlepše iz tog srpskog nasleđa. Sve drugo je bedna politička manipulacija.

Šta je region dobio ulaskom Crne Gore u NATO?

Krug konačnih evrointegracija naše regije se skoro zatvara. Ulazak Crne Gore u NATO je važan element regionalne bezbednosti. Crna Gora je time načinila važan korak ka svojoj demokratizaciji i uspostavljanju sigurnosti za građane cele regije. Mi, srećom, sem ovih naših lokalnih još uvek nismo imali ozbiljne bezbednosne izaziove. To je isto tako važno za jasnu i razumniju poziciju u odnosu na uticaj raznih spoljih faktora, pre svega ruski, za koji mi se čini da je najpogubniji za regiju.

Državni predstavnici i Srbije i Crne Gore stalno govore da su odnosi najbolji mogući, ali iz Srbije se prema Crnoj Gori povremeno šalju ocene koji pozivaju na žestoke odgovore: to je uradio patrjarh Irinej, to rade ministri Popović, Vulin…. Crnogorsko rukovodstvo na to mlako reaguje – da li to čini samo zbog dobrosusedskih odnosa?

Često slušamo te političke pajace kako nešto njišu na guslama, a nikakvi su guslari. Nemaju ni čast ni ep da sa nama podele. Samo neku tužnu pesmu o propasti njihove politike i o nemogućnosti da prihvate da su Srbi i Crnogorci partneri, prijatelji, braća i sestre. I da to nikakvi ekstremisti neće zaustaviti. Mislim da mora još snažnije i još više da se čuva taj odnos koji postoji. Dobro je što Podgorica ne potpiruje vatru, jer je, kao što sam prethodno rekao, stabilan i miran Beograd ključ za sve nas u regiji. Važno je da nema dvostrukih standarda.

Srbija stalno kuka nad svojom sudbinom iz prošlosti, često se  podseća koliko je ljudi pobijeno u ratovima. Kako to treba da shvatimo, šta se želi postići?

To je stara pesma, samo je remiks malo noviji. Pozicija žrtve je najednostavniji položaj. Srpska elita još nije spremna da se sa tom vrstom retorike rastane. S druge strane, nije nalakše biti danas na čelu Srbije, posle svega što nam se desilo. To su velike i važne odluke koje donosite i kojima se bavite, a vetar udara sa svih strana.

Mnogi žele da se taj status kvo sačuva, da se nikako ne napreduje, da se opravda i odbrani politika od pre trideset godina – to je kao neka rehabilitacija prošlosti. Tako da sve to služi jednom reakcionarnom relativizmu.

Stvara se utisak da smo bliski i Rusiji i SAD i EU. Kome smo najbliži?

Najvažnije je da budemo bliski sebi i svojim potrebama i interesima. Sve dok se na taj jedan malo sebičan način ne bude krojila politika nećemo imati velike rezultate. Voleo bih da kažem da smo na pragu EU, kao što jesmo. Ali stalno me nešto zaustavlja, jer znam da kod nas sve može da se uspori, prekine, zaustavi, a i ako ne stane, mnogi ljudi, koji su u manjini bili za taj napredak, završe pod zemljom. Mislim da je vreme da se kao regija okrenemo svom životu, dobrosusedskim odnosima i prosperitetu u svakom smislu te reči.

Razgovarala: Violeta Cvejić

 

 

Ostavite odgovor