Sistem stvoren u Karađorđevu još nije rasformiran – i vuče na dno – LDP Vračar

Sistem stvoren u Karađorđevu još nije rasformiran – i vuče na dno

Čedomir Jovanović u poslednjih dvadesetak godina postao je jedan od prepoznatljivijih srpskih političara i ne odustaje od svojih stavova koji se vrlo često ne sviđaju vladajućima. Bio je jedan od najbližih saradnika ubijenog premijera Zorana Đinđića, a poznat je i kao osoba koja je pregovarala sa Slobodanom Miloševićem pre njegovog hapšenja. Predsednik je Liberalno-demokratske partije (LDP) koju je osnovao nakon što je napustio Demokratsku stranku. Sa Jovanovićem smo razgovarali povodom najnovijeg pogoršavanja odnosa između Hrvatske i Srbije.

Kako biste ocenili današnje odnose Srbije i Hrvatske?
Svakako nije dobro to što svakodnevno čitamo i gledamo u medijima. Neka lica koja više vezujemo za prošlost, i to njenu ružnu stranu, brane politiku i principe koji nisu održivi. Sigurno je da su ti odnosi loši i da moramo da učinimo sve da budu bolji u budućnosti i tu ima puno posla kojeg su obe strane svesne. Međutim, nije dobro da dnevna politika utiče na suštinske i strateške veze koje, bez obzira na zločinačka udruživanja u prošlosti, ne možemo da poreknemo i da zaboravimo. Mislim da ta kompleksnost – u kojoj imate veliki broj ljudi koji letuje u Hrvatskoj ima odnose sa Hrvatskom i slično, a da, s druge strane, neki ratni repovi vuku nazad – predstavlja veliki izazov za te odnose. I budimo iskreni, Beograd i Zagreb su uvek imali kompleksne odnose. Uvek se setim onog Krležinog opisa iz Pisma iz Rusije kada Kinezima objašnjava naše posebnosti. Ako danas to pročitate, shvatićete da nam čitav vek nije pomogao da shvatimo greške. Žrtve i krv da ne spominjem. To mora da se menja.
Kakvi su odnosi bili kada ste vi bili u vrhu izvršne vlasti u Srbiji, mogu li se uporediti sa ovima danas?
Mislim da svako vreme ima svoje specifičnosti. Ni tada nije bilo lako uspostavljati odnose posle decenije ratova, izbeglica i strašnih ljudskih tragedija. Tada je bilo važno održati, uspostaviti, obnoviti stvari. Onda su došli neki važni koraci, čak i ka pomirenju. Ali stvar se uvek vrati na početak. Tako da to porđenje nije baš ispravno, ali mislim da je neophodno to menjati.
Koga smatrate najodgovornijim za trenutno stanje?
Vlast je uvek najodgvornija. I kako god joj bilo teško, njen je zadatak da nađe način da uspostavi normalne odnose. Nisu odnosi tih vlasti privatni, ne moraju se voleti, opijati i pevati po kafanama. Sasvim je dovoljno da rešavaju probleme. Mislim da Crkva igra značanu ulogu i, čini mi se, svi oni koji su nosioci i čuvari tog ratnog nasleđa. Nemojmo se lagati, nisu Tuđman i Milošević sami sedeli u Karađorđevu. Nije se sve to dogdilo zbog par ludaka koji su mislili da je krv rešenje za teritorije. To je čitav dobro pripremljeni, koordinisani i uređeni teren. To još nije rasformirano do kraja i nije se stalo na put tom narativu koji vuče ka dnu bunara.
Kako gledate na zapaljive izjave političara s obe strane Dunava kojima svako malo svedočimo?
Politika je postala zabava, kao neki rijaliti. Ozbiljne politike ima jako malo. Te zapaljive izjave su kao neka vrsta šoka. Danas možemo da zaključimo da se većina tih zapaljivih političara ponaša kao zečice iz „Plejboja“, pokušava da nas zadivi jednim elementom svog karaktera. Dugoročno je to loše i, ne kažem ništa novo, gotovo pogubno za Evropu ka kojoj idemo. Evropa je takođe pogubljena i tu nemamo dobar primer. Tako da mislim da ta vrsta zapaljivosti ima samo dnevnopolitički karakter koji služi da se prikrije balast prošlosti i sklonimo od realnih problema.
Kako bi ocenili izjavu Aleksandra Vučića koji je Hrvatsku uporedio sa nacističkom Nemačkom?
Bio bih grub kada bih rekao da se sa nekim elementima te izjave slažem. Ne znam da li je primereno da je izgori državnik, ali kako biste opisali odnos prema stradanju Srba i uopšte čitavu tu stvar? S druge strane, kad to dolazi od predsednika Srbije otvara se pitanje kako je to u njegovoj zemlji. Mislim da ima mnogo toga što nam baš ne daje za pravo da ovako baratamo pravom žrtve i nekim etičkim principima. Posebno neki od saradnika predsednika Vučića kao onaj nesrećni Vulin. Ali nije to toliko komplikovano. Mislim da zvanični Zagreb mora da prestane sa tim ustaškim povampirenjem u svom javnom diskursu i mislim da je nepohodno da se prihvati odgovornost za učinjeno. Beograd, s druge strane, ima veliki balast sa kojim i sam mora da se nosi i da otkrije svoju odgovornost. Kada je nacistička Nemačka završila, a nadam se da smo sa našim sličnim pokretima okončali, mogli smo da saznamo neke sudbine, istinu da otkrijemo mnogo toga. Mi još imamo nestale, još uvek se traga za sudbinom brojnog sveta. Čini mi se da je za njih sve ovo najgore.
Na skupu u Bačkoj Palanci bio je prisutan i predsednik SDSS-a Milorad Pupovac. Smatrate li da bi trebalo da se ogradi od tih izjava?
Ta vrsta nacionalističkog i populističkog saterivanja u torove i potrebe da uvek postoji jedna meta i jedan krivac je za mene neprihvatljiva. I sam sam često izložen toj vrsti pitanja. Pupovac je dugogodišnji političar i važan čovek za Srbe u Hrvatskoj. Šta je on trebalo da uradi? Da ode na Tompsonov koncert da bi bio prihvatljiv ćutljivoj većini Hrvatske? Molim vas, to je toliko neprihvatljiv diskurs. Nije on vaspitač političarima sa obe strane Dunava. Njegovo delovanje u Hrvatskoj vam dovoljno govori o kojoj i kakvoj vrsti političara se radi. Mislim da moramo razgraničiti pitanje odgovornosti od pitanja potrebe da neko stalno nešto izdvaja mišljenje.
Kako biste ocenili vojno-redarstvenu akciju „Oluja“? Činjenica je da je u toj akciji Hrvatska oslobodila svoje okupirane delove, ali i da su Hrvatsku napustile desetine hiljada Srba od kojih se velika većina nikad nije vratila u Hrvatsku. Ima li u tome ulogu i službeni Zagreb?
I vaše pitanje ima tu vrlo problematičnu tendenciju da se koristi lošim podacima. Mislim da imamo neke haške presude, imamo činjenice i mislim da je vreme da prihvatimo punu odgovornost za učinjeno u prošlosti. U „Oluji“ su izgubljeni životi, ljudi su izgubili sve. Nema potrebe da ih tretiramo kao nužno zlo. To nikada nije nužno zlo. Povratak je mera uspeha hrvatskog društva da se demokratizuje i da poštuje ljudska prava. Zagreb je tu najodgovorniji. S druge strane, nije dobra mitomanija ni sa jedne strane u vezi stradanja. Podsetiću vas da je taj nedostatak prihvaćenih činjenica i neke vrste razumevanja prošlosti bio i glavni argument na početku ovih sukoba. Dakle, hajde da poštujemo ljude, naše građane, naše susede. Dosta više tog merenja i premeravanja – vreme je da gradimo mostove za našu decu.
Prema vašem mišljenju, u kom smeru će se dalje odvijati odnosi dve države?
U velikoj meri zavisi od Evrope. Ako ona nastavi da bude gluva na ove balaste prošlosti i da nema reakciju onda ona negira naš ideal da je jedna uređena i moderna tvorevina. Ako je fašizam u redu za Evropu, onda zašto ne bi bio za naše političare. S druge strane, mislim da je važno da se nastave svi započeti institucionalni procesi i da se dalje doprinosi razvoju naših odnosa i rešavanju otvorenih pitanja. Tu je važno pitanje ruskog uticaja, gde Srbija ima veliko iskustvo. Kao i uopšte pitanja bezbednosti i borbe protiv organizovanog kriminala gde se, čini mi se, saradnja odvija veoma dobro. Dakle, ključno je pitanje da li ćemo biti sposobni da budemo evropski susedi sa zajedničkom prošlošću.
Mogu li pripadnici nacionalnih manjina u obe države na neki način ispaštati radi takvih odnosa dve države?
Vaše pitanje o Pupovcu upravo pokazuje da najviše i ispaštaju. Manjinska pozicija je ona koja se u svakom uređenom društvu mora štititi. Mislim da su obe vlade i svi akteri svesni da je to mera uspešnosti naših demokratskih poredaka. Ljudi žive, rade i nekako se snalaze i samointegrišu. Mi smo im često samo odmagači u uspostavljanju normalnog života.
Očekujete li moguća podmetanja u pregovorima Srbije za članstvo u EU?
Svakako da očekujem različita spalitanja, i to ne samo od Hrvatske. Mislim da to nije dobro i da je ta politika loša, pre svega po sve ovo o čemu smo razgovarali. Uzimamo dragoceno vreme našim životima baveći se pravljenjem, a ne rešavanjem problema.
Šta bi trebalo dve države da učine da ti odnosi budu bolji?
Uložiti sve napore da se stvari smire i da se u pojedničnim pitanjima dođe do napretka. Važno je rešavati ono što naše ljude najviše muči. Tu je pitanje nestalih, pravde, povrata imovine i slično. Tu imate pitanje REKOM inicijative koja je dobar primer kako bi trebalo da rešavamo probleme. Isto tako, važno pitanje budućnosti i kvalitetnih odnosa koji se tu moraju uspostaviti. Mislim da moramo da stvaramo različite nove mehanizme da bi se obezbedila podrška i rešili otvoreni problemi.
Razgovarao: Branimir Bradarić, „Večernji list“

Ostavite odgovor