Protesti nastali kao rezultat potrebe ljudi da iskažu svoje nezadovoljstvo – LDP Vračar

Protesti nastali kao rezultat potrebe ljudi da iskažu svoje nezadovoljstvo

Član Predsedništva Liberalno-demokratske partije Đorđo Žujović o protestima u Srbiji govori za ruski Пятый канал.

Zašto su ljudi izašli na ulicu i zašto ste vi podržali proteste?

Protesti su došli kao rezultat određenog stava, razmišljanja i svega onoga što su ljudi držali u sebi duži period. Često me ljudi, kada pričamo, pitaju kako su nastali protesti – da li je stvarno spontano, nije spontano, ko je organizovao… Svima odgovaram isto: Vučić je organizator protesta.

Svojim ponašanjem, prelaskom jedne nevidljive linije u politici, koja je za onoga ko razume politiku vrlo vidljiva, a za onoga ko smatra da politika treba da bude podređena ličnošću ona je nevidljiva. On nije uspeo da vidi. I ako ti se u određenom trenutku sve može u politici, i ako u određenom trenutku možeš sam da osvojiš vlast, i ako se prvi put posle 25 godina u Srbiji izbori završe u prvom krugu – i pored toga što sve to možeš, ne znači da treba da uradiš. On je svoju pobedu izvojevao u okolnostima na koje su drugi (opozicioni) kandidati pristali – pod određenim političkim uslovima, izbornim zakonodavstvom, načinom finansiranja kampanje, načinom kontrole izbora – ali građani nisu pristali.

Protesti su nastali kao rezultat osnovne potrebe ljudi da iskažu svoje nezadovoljstvo, ne samo tim izborima (oni nisu toliko važni jer je većina ljudi u Srbiji i pre njih znala ishod), nego su oni ustali radi određene promene političke klime, ambijenta, kako bi se, ne samo na sledećim izborima (pošto nisu samo u pitanju politički zahtevi, tu sada ima jedan korpus socijalno-ekonomskih zahteva), već i u društvu, otvorio dijalog: Kojim putem ide Srbija, da li je to dobar put, na koji način to čine ljudi koji je na tom putu vode? To su pitanja koja ljudi postavljaju. I zahtevi sa skupova izgledaju dosta šaroliko – od reforme političkog sistema, preko socijalnih zahteva koji su bitni najugroženijim kategorijama ljudi u Srbiji (studentima, radnicima, ljudima sa malo plaćenim poslovima), do klasično političkih zahteva – smena određenih rukovodilaca, smena predsednice Narodne skupštine… Dakle, zahtevi su šaroliki, ali, s druge strane, to što je izazvalo potrebu ljudi da izađu na ulice je osećaj da im je sloboda, na neki način, uskraćena, i to je bio osnovni pokretač.

Ti protesti mogu trajati još jedan dan ili još pedeset dana, nije važno, ali su pokazali ne samo Vučiću, on čak nije ni klasična meta tog protesta, da su mnogo širi nego što je on sam, kao ličnost, i njegova vlast. Međutim, on se stavio spram ljudi koji protestuju zato što je toliko narastao politički da sad više ne možeš ni da ga promašiš. Nije to samo poslednjih pet godina Vučićeve vlasti, to je nešto što polako diže lestvicu u poslednjih desetak godina – ljudi su počeli da se osećaju neslobodno, ne samo u pogledu političkog organizovanja, nego svih vrsta organizovanja i pokušaja dizanja određenog glasa. To je kratak presek toga zašto su ljudi na ulicama i zašto smo, recimo, ja lično i Liberalno-demokratska partija rekli da ne vidimo u protestima šansu da se bilo koja politička organizacija “grebe” o njih, i da je potrebno da političke organizacije poslušaju to što ljudi na ulicama govore – ne da budu predvodinice protesta, ne da drže govore na protestima, ne da vode masu onako kako one zamišljaju. Pošto su najveća kategorija na protestima mladi ljudi, da kroz neki vid institucionalne borbe pokušaju da te zahteve sutra politički formulišu, naravno u slučaju da se slažu sa njima – to je politički korpus zahteva. Drugi zahtevi su socijalni, gde je dobro da se posle određenog vremena u Srbiji opet čuje različita debata oko političkih ideja.

Vladimir Ilič Lenjin je jednom rekao: “Partija je kolektivni organizator revolucije”. Juče smo bili na protestu (sreda, 20. april), liči nam na neki sastanak, kulturnu instalaciju, uzvikivali su: “Kulturom protiv diktature!”, otprilike kao more nekih ljudi koje ništa ne želi. Da li stranka mora da stane iza toga da bi to imalo nekog smisla, da bi ličilo na nešto?

U Srbiji, nešto duže od vlasti Aleksandra Vučića, ali pogotovo za vreme njegove vlasti, došlo je do toga da su ljudi počeli da političke organizacije, partije i sve stvari koje su vezane za sâmo političko organizovanje, gledaju sa podozrenjem. On je pametnom vrstom vladavine, pametnom za sebe, napravio takvu atmosferu da sem političke organizacije koju on predvodi, koja je trenutno najjača, svim drugim političkim organizacijama i sistemima je urušio kredibilitet. To je radio diskreditovanjem onoga što su te partije radile dok su bile na vlasti, to je radio diskreditacijom lidera, to je radio diskreditacijom politike koju te partije vode. On je uspeo indirektno da ljude, koji se politički slažu sa određenim partijama i programima, odvoji od njihovih struktura. Onda je ljudima taj način i ta samostalna vrsta organizovanja u razne pokrete, koji uglavnom nastaju preko interneta pa se onda sele na ulice, postala mnogo prirodnija i bliža; to je jedna stvar

. Druga stvar, u digitalnom dobu manje se pažnje polaže na klasično stranačko, partijsko organizovanje i tu suštinsku moć koju partija sama po sebi ima, i treba da ima, i ljudi su onda počeli da se organizuju po nekom drugom sistemu i pravilu. S treće strane, u nekoliko poslednjih dana protesta, prirodno dolazi do određenog osipanja ljudi i neke vrste pada, može se reći dela energije – i zbog praznika, i zbog još nekih stvari koje možda ne bi trebalo da utiču na protest ali su svakako uticale. A i primetili ste da je on sklonio policiju, da nema policije.

Za protest je potreban i antiprotest. Za izazivanje određenog nezadovoljstva potreban je i određeni odgovor. U ovom trenutku, vlast se pravi da ignoriše protest, i to je jedna dobro osmišljena taktika. Ali suština samog protesta je to što on može i da se prekine na petnaest dana, mesec dana ili tri meseca, svejedno, ali će opet buknuti zato što vlast neće ništa uraditi povodom zahteva sa tih protesta, a neće ni otvoriti potreban dijalog sa društvom, gde bi pokušala makar da usvoji neke zahteve, ne zbog ljudi koji protestuju, nego zbog sebe.

Oni to neće uraditi. Protest je vrlo čudan, ima određene oscilacije – jedan dan može da izađe 300 ljudi, jedan 20, 30 ili 50 hiljada, kao što je bilo pre 10 dana kada su se organizovali sindikati zajedno sa studentima, a može da se skupi sto ljudi i viče: “Kulturom protiv diktature!” i da to izgleda kao neka vrsta blažeg performansa. Činjenica je, nezavisno od broja ljudi, da ti protesti strašno iritiraju vlast, i način na koji se komunicira sa demonstrantima je dokaz njihove frustriranosti tim protestom, jer nije lako posle 25 godina pobediti u provom krugu predsedničkih izbora, a onda u ponedeljak izađu ljudi na ulicu i kažu: “Pa, dobro, hajde da vidimo pod kojim okolnostima se uopšte desila ta pobeda”.

Razgovarali smo sa određenim političkim analitičarima, Dragomirom Anđelkovićem na primer. On je rekao da je proteste inspirisao Zapad, stranke koje su podržale proteste su ih podržale zato što dobijaju novac od stranih ambasada, međunarodnih fondova ili se jednostavno tako bore politički…

Vi verovatno ni ne znate Dragomira Anđelkovića. Njegova pojava, to što on radi i način na koji to radi govori… Neću da ga vređam, ali ću vam samo reći, u kontekstu ovog protesta, da nikad nisam bio na spontanijem skupu, a bavim se 11 godina politikom klasično, a van toga raznim vrstama i organizacija i svega ostalog. Prednost i mana samog protesta je što je spontan. Prednost spontanosti je što ljudi osećaju da učestvuju u nečemu što nema dirigenta i onda način na koji učestvuju, noseći sopstvene parole, bez toga da im neko određuje šta će reći i napisati ili vikati na ulici, je razlog zbog kog se oni osećaju da su organizatori. To je sjajna stvar.

S druge strane, mana spontanosti je što bez određenog usmerenja protest ne može doživeti svoj vrhunac i ti zahtevi, vrlo moguće, mogu ostati u nekoj vrsti magle, pa da se to oteže na duži vremenski period. Te optužbe (“novac sa Zapada, organizacije…” i sve ostalo) u Srbiji su postale “izlizane” i tako smešna stvar, jer lično poznavajući ljude koji šetaju – to su sve ljudi koje srećete na različitim mestima tokom godina i vrlo dobro znate, prvo, njihov kvalitet kao ljudi, njihovo elementarno, političko i svako drugo poštenje, i najlošija moguća taktika, koju ne radi direktno Vučić ali očigledno je vlast projektuje kroz razne analitičare, je da protest povezuje sa Sorošem, stranim ambasadama…

To već postaje neka vrsta tragikomedije. To je vezano za same proteste u smislu ljudi koji protestuju i imaju određene zahteve. Da li iza svakog skupa, gde se okupi više od deset ljudi, neko pokušava da stvori sopstveni interes u svemu tome? Verovatno. Na protestu su se pojavljivali razni ljudi, raznih političkih opredeljenja, a, evo, već skoro dvadeseti dan kako taj protest traje, najveća njegova vrednost je što je ostao svoj. I ja se tamo mogu pojaviti kao građanin, i idem kao građanin, i razni ljudi dolaze, i to je nešto što ostali ljudi cene, ali su vrlo svesni da političke organizacije koje su trenutno u opoziciji, sve, nijednu ne aboliram, nisu izvršile određene zadatke i nisu vratile ljudima poverenje, onima koji su u njih investirali svojim glasom. I normalno je da su oni zbog tog podozrenja koje osećaju prema političkim partijama odlučili da se organizuju na neke nove načine političkog oragnizovanja, i to je posebna vrednost koja izlazi iz samog protesta.

Optužbe analitičara koji ne kriju svoja politička opredeljenja ljudima u Srbiju su postale smešne. Svako ko je bio na tom protestu vidi da u njega sem volje i energije i vremena tih ljudi nije uložen apsolutno ni jedan jedini cent bilo čijeg novca, a da to nije novac ljudi koji dolaze i šetaju. Čak niko od ljudi nije novcem učestvovao u organizaciji protesta – tamo nema velikih bina, nema ozvučenja koje košta 500, 1.000 ili 2.000 evra, tamo nema ničega što je potrebno da se plati materijalnom vrednošću. Na internetu ne postoje plaćeni oglasi organizacije, odnosno ljudi su se neposredno povezali da učestvuju u protestu – prave objave, pozivaju ljude…

Dakle, ne možete da nađete nijedan cent troškova za te skupove. A posebno bi bilo smešno kada bi neko studenta, bilo kog koji šeta tamo, nazvao i rekao da je plaćen da šeta, to bi tek bilo fantastično, ali verujem da se u glavi čoveka (ili ljudi) kao što je Dragomir Anđelković 100% stvara takva vrsta paranoje, jer oni se hrane paranojom, ne mogu bez nje da žive.

Ostavite odgovor