Tražim od ljudi da me saslušaju, a ne da glasaju za mene – LDP Vračar

Tražim od ljudi da me saslušaju, a ne da glasaju za mene

Konferencija za medije predsednika Liberalno-demokratske partije Čedomira Jovanovića.

O predsedničkim izborima i političkoj situaciji u zemlji

Mislim da su svi u Srbiji o meni pročitali sve što hartija može da podnese, i da se još jedino nije desilo ono što mislim da je, zapravo, najveći problem čitavog društva – ljudi me nisu slušali kada sam govorio. Bio sam uvek veoma jasan i nikad se neću složiti sa tim da je, zapravo, moja politička pozicija u društvu posledica cene koju sam platio za svoje stavove. Pošto me pitate o predsedničkim izborima, kako bih mogao da budem normalan kada govorim istinu o Kosovu, o Bosni i Hercegovini, o stanju u društvu, tražeći od ljudi da budu racionalni, a kada se pomenu presednički izbori da fantaziram o sebi kao predsedniku Srbije.

Nisam srećan zbog situacije u kojoj se nalazi naša zemlja. Pet godina pokušavam da uverim onaj deo političke scene kome Liberalno-demokratska partija pripada da se vreme promenilo i da ne možemo da se bavimo politikom na način na koji to, nažalost, još uvek činimo, i zbog mog neuspeha da na njih utičem, mi se nalazimo na korak od predsedničke kampanje u kojoj je jedina dilema da li će kandidat za predsednika biti Vučić ili neko koga Vučić podržava, i da li će se izbori završiti u prvom krugu Vučićevom pobedom ili eventualnom u drugom krugu u duelu Vučićevog kandidata i Vojislava Šešelja. I to je poražavajući rezultat nesposobnosti demokratske, građanske opozicije da se prilagodi novom vremenu.

I ponavljam još jedanput, uvek je ključna osobina politike Liberalno-demokratske patije, uvek je ključna crta mog karaktera, bila racionalnost. I u svim teškim situacijama nismo dopuštali da razum ode u drugi plan. Danas je demokratska javnost u Srbiji talac, s jedne strane, desnice i njenog nacionalizma, a s druge strane je talac populizma onih koji su dužni da uspostave ravnotežu u zemlji, a to su demokratske snage. Molim ljude samo da me čuju.

Ništa ne prestaje izborom predsednika Srbije. Nema tog čoveka koji će rešiti one probleme pod kojima nama puca kičma. To ne može da uradi ni Vučić, videli smo, on je sve u ovoj zemlji u poslednjih pet godina, i mi nismo srećni. Očekujem od onih koji traže podršku za sebe da, prvo, budu racionalni, da kažu kakve su im namere, šta će se desiti dan nakon izbora? Znam kakve su Vučićeve namere, on to i ne krije. Njegove namere su da nas još više marginalizuje, i to je legitimno. Drugo je pitanje njegove nespremnosti da shvati koliko bi i on imao koristi od normalizacije političkih prilika u zemlji. Ali kakve su namere onih koji, recimo, očekuju od LDP-a da ih podrži? Ili od građana Srbije? Kakve su političke namere Vuka Jeremića? Da li gostuje u ovoj kampanji, pošto je u nju ušao da bi nakon izbora otišao, kao što je to već jednom uradio, iz zemlje ili je odlučio da se posveti ozbiljnom političkom poslom, pa će napraviti stranku, formulisati program? Jer sve ono što se do sada desilo je, zapravo, kanibalizacija tih preostalih demokratskih potencijala u društvu.

Mislim da je katastrofa to što se Janković i Jeremić nisu dogovorili. Rekao sam iz kojih razloga ne možemo da podržimo politiku Vuka Jeremića, ona postoji – to je kompilacija stavova Borisa Tadića, Nikolića, Vučića, Koštunice – i u njegovom slučaju je manje ili više sve jasno. Šta treba da podržimo kod Saše Jankovića? Ne mogu da izađem na izbore u ovim okolnostima i tražim od ljudi da glasaju samo da bi se glasalo protiv Vučića, jer je to limitirana situacija, ona prestaje danom glasanja. Potreban nam je normalan politički život i posle izbora. Dakle, želim, kao što sam rekao, da razgovaramo sa strankama, drago mi je što smo makar Nenad Čanak i ja reagovali na ono što se desilo u Beški, ali pogledajte na šta nam liči ova zemlja. I nadam se da će makar ovog puta ljudi moći da me čuju, ne tražim da za mene glasaju, nikad sebe nisam video na toj poziciji i ne razmišljam o sebi, i to znaju ljudi sa kojima radim, kao nekome ko treba da uđe u predsedničku kampanju sa idejom da će u njoj pobediti Vučića i doneti spas Srbiji.

Ali pogledajte šta nam se desilo u sedam dana: nova radikalizacija odnosa sa kosovskim Albancima; sankcije Dodiku, a redosled je jasan – prvo idu sankcije lideru, pa onda idu sankcije Republici Srpskoj, pa je onda Srbija pod pritiskom jer se od nje očekuje da na sličan način reaguje – i eto nas u devedesetim ponovo; Kosovo, to što se desilo sa tim vozom je samo dokaz da mi nismo promenili svoju politiku, jesmo orijentaciju, govorimo o drugim ciljevima, ali i dalje koketiramo sa nacionalizmom. Nama je potreban voz kojim će iz Beograda na Kosovo otići, pored Srba, i Albanci ili sa Kosova u Beograd doći, pored Srba, Albanci. To što su oni uradili je tragedija i kazna za ovu zemlju. A potpuna je besmislica da nisu znali šta se dešava – to nije tačno. Ako Vučić nije znao šta se dešava sa vozom, onda treba da podnese ostavku, jer je katastrofa da se jedan tako ozbiljan politički potez povuče a da predsednik Vlade za to ne zna, ili neka smeni nekoga. A zašto je to uradio? Pre svega mislim zbog toga što pokušava da balansira i na jednoj i na drugoj strani. Pa, kad nabilduju svoje mišiće onim smešnim pričama o atomskim bombama i bratimljenjem u Banjaluci između Mileta i Tome, onda i Vučić mora da povuče potez da ne bi ispalo da su oni veći Srbi od njega. A pogotovo ako ga na tako nešto još i gura Nikolić koji mu sa Dodikom i Rusima dahće za vrat. I na kraju, Vučić u Davosu, a Šljivančanin u SNS-u. I kakve je reakcija onih koji imaju ambicije da budu predsednički kandidati demokratske Srbije? Šta kaže Vuk Jeremić? Ništa.

Ali kaže Janković?

A šta kaže Saša Janković? Što se tiče reakcije Saše Jankovića, bolje da ništa nije rekao kao Vuk Jeremić, jer nas je Saša Janković podsetio da i Šljivančanin ima svoja građanska prava i da ima apsolutnu slobodu pošto je odslužio svoju kaznu. Postoji još nešto – Šljivančanina je kaznio Haški tribunal za strašan zločin. Ali ukoliko mi dozvolimo da Šljivančanin postane jedan od političkih simbola oko kog se okupljaju ljudi u toj Srbiji u kojoj sutra treba da odrastaju naša deca, prvo, da vam kažem, sa tim se nikada neću pomiriti, Saša Janković može, ali će onda Srbija pred nama biti Srbija nekih novih Šljivančanina, nekih novih „Škorpiona“, biće Srbija nekog novog Karadžića, nekog novog Mladića i tom ludilu nema kraja. Veselinu Šljivančaninu je mesto na margini ovog društva. Pošto on nema lični osećaj stida, moramo da pokažemo prezir prema tome, i to mora da bude jasno. Ne slažem se sa tim što je rekao Saša Janković u vezi Veselina Šljivančanina.

Da li ste Vi do sada ikada razgovarali sa gospodinom Jankovićem?

Jesam, razgovarao sam i rekao mu šta će se desiti, i to se desilo. Razgovor smo obavili posle intervjua koji sam dao Olji Bećković u jednom od brojeva NIN-a. Rekao sam da ga zloupotrebljavalju, da se iza njega kriju, a da će onda u poslednjem trenutku kad shvate da, zapravo, leđa Saše Jankovića nisu tolika da svi na njega mogu da se navale, da će se onda setiti Vuka Jeremića i pozvati ga da ih spasava. Na ovim predsedničkim izborima, i to isto treba da se kaže, sve stranke osim SNS-a i stranaka vladajuće koalicije, one politički preživljavaju pokušavajući da podvale Srbiji jednog ili drugog kandidata – Jeremića ili Sašu Jankovića – kako bi sakrili sami sebe i tako izbegli ono što je očigledno – činjenicu da nemaju politiku za koju ljudi hoće da glasaju. Ne možete da imate u džepu „Ajfon“ a da vam glava bude u dvadesetom veku, to su gluposti, a to je ono što nam se dešava.

Dakle, nastaviću razgovore. Nisam srećan zbog ovoga i na vreme sam o tome govorio i ukazivao, ništa ne prestaje danom glasanja, a posledica nemoći i licemerja demokratskih snaga u zemlji je, zapravo, laganje društva da na ovim izborima postoji bilo kakva neizvesnost. Jedino što je neizvesno je pitanje da li će se Vučić kandidovati ili ne, da li ćemo imati i predsedničke i parlamentarne izbore. Pošto je svima ta pretnja parlamentarnih izbora za vratom i nad glavom, onda su odlučili da se šlepuju na Saši Jankoviću i Vuku Jeremiću.

Da li to znači da LDP neće da se šlepuje nego će izaći sa svojim kandidatom?

Rekao sam vam, u predsedničkim izborima, nemojte da očekujete od mene da se ponašam kao neki drugi ljudi pored mene, moje kolege u politici. Pa, kako mislite da ozbiljan izađem pred punu salu i da kažem: „Hajde sada da glasamo, fali nam još samo vaš glas, pobedićemo na izborima“ – to je smešno. Kako mislimo to da uradimo? Ko će za to glasa? Na šta liči politički spektar danas u zemlji? Vladajuća koalicija 70%, Šešelj 15%, Dveri 3-4%, i od tih 90-100% smo zgužvani svi – i Vuk Jeremić, i Boris Tadić, i Šutanovac, i Radulović, i Saša Janković i LDP – sve je u tih 10%. Šta to govori? To govori da nismo konkuretni. To govori da se društvo promenilo. To govori da danas Srbija glasa za Vučića na način na koji je Čanak glasao za Koštunicu 2000. godine – ne vole ga, ne slažu se sa onim što je radio u prošlosti, ali nemaju kredibilnu konkurenciju i onda su prisiljeni da za njega glasaju, jer se politički sistem, ne samo kod nas, u čitavom svetu promenio.

Vučić je pet godina vlast, koliko će još biti? Pa, o tome su knjige napisane, to je politički model koji se razvio u 21. veku. To nije samo naša karakteristika. DPS je u Crnoj Gori 30 godina, Gruevski u Makedoniji 10 a biće još toliko, Orban u Mađarskoj 15, Lukašenko 30, Putin koliko hoće, Erdogan koliko hoće… To se zove kompetitivni autoritarizam, samo smo prestali davno da čitamo knjige. I politikom se bave u Srbiji, nažalost, diletanti, koji su krenuli u izbore bez budžeta, bez kampanje. Kako misle to da urade? Sa amaterima oko sebe? Pa, nisu predsednički izbori prilika da se igramo sa društvom, bez programa. Šta smeta Vuku Jeremiću, šta on kaže juče? Njemu smeta autoput preko Kosova do Albanije. Otišao u Trstenik i u Trsteniku napada Vučića što još nije izvestan autoput do Prijeljine i tog dela Srbije, a, eto, mi hoćemo da pravimo autoput do Tirane. Pa, naravno da nam je potreban autoput do Tirane. Ili ćemo mi umesto puteva da razvijamo frontove? O tome se radi.

Možda ste vi zadovoljni rekacijom Saše Jankovića, ja nisam. On više nije zaštitnik građana i sam to zna. On  je par ekselans politička ličnost u ovoj zemlji, čiji se stavovi prenose zbog toga što u njegovom nastupu vide kandidata za predsednika Republike, a ne zaštitnika građana. Ne možete da budete prepodne zaštitnik građana, mislim u kampanji, a popodne kandidat za predsednika. Nije tačno da u ovoj zemlji svako ima pravo da radi šta mu padne na pamet samo zbog toga što je odslužio zatvorsku kaznu. Zato slušamo na stadionima „Nož-žica-Srebrenica“. Zato Šešelj ima 15%. Kojih je to 15%? To su neki novi birači, sretao sam ih u poslednjoj kampanji. Klinci u Kraljevu, od po 18, 19, 20 godina, razgovarao sam sa njima pola sata. Sa periferije Kraljeva, roditelji bez posla, oni nekako ratosiljali se te srednje škole i ne znaju gde će, ne znaju šta će, Šešelj im je simpatičan. Onako, priča jednostavno, duhovit je, „tvituje“, kači svinje, zabavlja se – antipolitika. U čemu je Šešeljeva ključna politička prednost danas? Zbog toga što petnaest godina nije bio ovde. Bio je u Hagu, pa je odrasla jedna generacija koja ne zna šta je on do juče predstavljao, i za njega glasaju iz zezanja.

Jeste li razgovarali sa Demokratskom strankom?

Jesam. Razgovaram sa Demokratskom strankom, i te razgovore ću nastaviti. Cilj tih razgovora, tu nema ničeg spornog, naravno da je jedan korak i dogovor oko podrške predsedničkom kandidatu Saši Jankoviću i načina na koji ćemo to uraditi, a drugi, i za mene veoma važan, segment tih razgovora je pokušaj dogovora oko stvaranja preduslova za promenu tih odnosa koji trenutno postoje ovde u društvu. Moramo da shvatimo da niko drugi ne može da uradi taj posao. I ako me pitate zašto sam tako popularan po tabloidima, pa upravo zbog toga – što ne „blejim“ u politici. Što se bave sa mnom kad smo beznačajni? I kako je to normalno za svakoga? Pobio sam više ljudi na kraju nego Šljivančanin. I gori sam nego onaj balkanski ratnik i svi Šarići. Zbog čega? Nije zbog toga što sam kandidat za predsednika Srbije koji će pobediti Vučića, što bih želeo, ali nemam podršku ljudi u ovoj zemlji, onih na koje mislim. Ključno je – molim vas samo to prenesite, pošto znam da se uvek na kraju to završi u dvadeset sekundi – samo molim ljude da me čuju i da shvate da se na ovim izborima ne radi ni o Aleksandru Vučiću, ni o Nikoliću, ni o Šešelju, ni o Jeremiću, ni o Jankoviću, najmanje o meni, ovo su izbori na kojima treba da pokušaju prvi put u životu da misle na sebe, da misle na svoju decu, da shvate kako je mali korak od ratnog zločinca na tribini do potpune, s jedne strane, relativizacije, a, s druge strane, glorifikacije politike koju smo jedva preživeli. Više nemamo pravo da mislimo na sebe. Moramo da mislimo na našu decu, a ono što je izvesno, ako nastavimo ovako, da ona neće odrastati kraj nas i živeti sa nama u ovoj zemlji, osim ukoliko je ona jedino mesto na kome mogu da budu. Neću da stavim tačku na Srbiju i da kažem da smo mi generacija koja treba da se pomiri sa idejom da su Srbi sposobni da imaju svoju zemlju. Samo zbog gomile diletanata, neodgovornih ljudi, vrlo beskrupuloznih, surovih prema ovoj zemlji, to mi ne pada na pamet.

A kad ste razgovarali sa gospodinom Jankovićem, i ako ste mu sve ovo rekli, šta Vam je rekao, je l’ saglasan sa Vama?

Mislim da nije fer da prepričavam te razgovore.

O politici Vašoj, je l’ mu to u redu?

Mislim da ukoliko govorimo o pogledu na neku situaciju, da nema tu nikakvih razlika. Mislim da on bolje od mene zna u kojoj meri ga zloupotrebljavaju i da je prinuđen da u izvesnoj meri na to pristaje jer je tu gde je. Ali ja ne želim da optužim Sašu Jankovića i njega predstavim kao krivca za još jedan neuspeh u Srbiji, to nije tačno. Rekao sam, nijedan pojedinac, a posebno ne Saša Janković, bez ozbiljne političke podrške, bez ozbiljne političke infrastrukture, bez uporišta ozbiljnog u društvu, može da bude odgovoran za to što je politika u Srbiji onakva kakva je. On je za mene nešto drugo. On je za mene simbol i zboga se ne slažem sa onim što on kaže kada Šljivančanina opiše kao građanina koji ima sva prava. Jeste, on ima sva prava, može čovek da primi penziju, može da se prošeta ulicom, ali njegovo pojavljivanje u vladajućoj stranci, na političkoj tribini, je, prvo, identifikovanje sa tom politikom. Ne želim da Srbiju vodi stranka sa kojom se indetifikuje jedan ratni zločinac. On nije uradio ono što su uradili neki drugi oficiri, kad je stigla optužnica, otišao u Hag. Maltretirao je čitavu zemlju godinama. Na kraju je uhapšen u krevetu sa rođendanskom tortom. Da ne pričamo o sramoti u Hagu. Ali jedno je pitanje njegovo građansko pravo da glasa, drugo je pitanje posledica činjenice da on ulazi u politiku. Svaku pojavu, bilo gde, na isti način bih komentarisao. I mi ne možemo više, nemamo razloga da zatvaramo oči pred činjenicom da su se na nas strovalile te devedesete – jesu, zaista. A Vučić se promenio, makar to nije sporno – on je sa Bajdenom, on je sa kineskim predsednikom, priča sa Blumbergom, u Davosu je. Davos je ove nedelje najprestižnije mesto u svetu. On nije na Romaniji, on se transformisao. To mora da uradi i ovaj deo Srbije. Ne možemo da se bavimo politikom bez tih promena, i za to se borim, ali kao što sam rekao, ni u jednom drugom slučaju, pa ni u ovom, to nije dovoljno i zato molim ljude da me čuju.

Koliko još čekamo do Vaše konačne odluke?

To je odluka stranke.

Dobro, do odluke stranke?

To je, prvo, odluka stranke, planirali smo Glavni odbor za narednu nedelju. Videćemo da li možemo da ga održimo, zbog toga što je valjda red kada se sastanemo, to je tako uvek bilo kod nas, razgovaramo o politici, da li mogu da im kažem nešto više: „Da, jeste, Saša Janković je našao konačno malo vremena, porazgovarali smo“, ili da kažemo: „On ne želi našu podršku, preskupa mu je, ionako ne može da izdrži to što ga prozivaju da je kandidat Demokratske stranke, pa mu samo još treba da je kandidat mene i zemunskog klana“. Sve je to legitimno. Ali ja vam kažem, to živo blato u kojem mi živimo će postati naša sudbina ako se ne osvestimo. Prst na čelo i vrlo jasan stav prema ljudima. Znate šta, nije ovo tek tako nastalo, neko je 2012, ne zbog nekih visokih principa, ideala, ciljeva, učinio sve da dođe do promena sistema, pa je onda, kada je do te promene došlo, tom sistemu pružao otvorenu podršku. Nisam ja Dačića i Vučića zvao Čerčilom i De Golom, nego oni koji sada kandiduju Sašu Jankovića protiv njih dvojice jer su oni najveće zlo. A u tom trenutku, kao i danas, oni su bili Čerčil i De Gol kao što je Vesna Pešić bila Džeki Kenedi kada je to rekla. I šta ćemo sad? Dačić i Vučić, sa Pastorom i Ljajićem, uz PUPS, imaju 70%, Šešelj ima 15%, 85%, Dveri, DSS i to do 90%, a u ovih 10% svi mi sa ozbiljnim političkim razlikama među nama. Jedan bez ikakve politike, to je Saša Radulović, Demokratska stranka takva kakva je, sa stavovima koji nisu nama bliski a veoma su važni – to je odnos prema regionu, odnos prema Rusiji, prema Evropi. Niko nije u svetu srećan zbog toga što postoji konflikt sa Rusijom, a najmanje mi. Ali ako želimo da vodimo evropsku politiku, onda ne možemo da se klackamo jedan dan u Moskvi a drugi dan u Briselu ili u Vašingtonu. Recite ljudima, ako ovako nastavimo bićemo periferija Evrope, crna rupa i Rusije i Amerike u kojoj će živeti samo ona naša deca koja nemaju gde da odu.

Da li možete da precizirate, dakle, Glavni odbor LDP-a će tokom sledeće nedelje odlučiti da li će podržati Sašu Jankovića? Da li je on tražio vašu podršku?

Ne, nije. Ni moju, a nisam video ni da je tražio podršku bilo koga drugog, što je isto paradoksalno, je l’ tako?

Ne čini li Vam se da gubite vreme u svim tim razgovorima?

Čini mi se, ne da mi se čini nego gubim vreme, i o tome sam govorio. Trebali smo davno da budemo u kampanji. Vučić je pet godina u kampanji. On je jedan dan u Davosu, drugi dan u Obrenovcu otvara neku školu, treći dan otvara neku fabriku, četvrti dan ima celovečernji program na „Pinku“, peti dan opet krene taj krug iz početka, on je pet godina u kampanji.

A što gubite vreme?

Zato što sam na to osuđen.

A ko Vas je osudio?

Situacija u kojoj se nalazimo, i delimično moja odgovornost. Ne želim da dodatno uništavam ljude u ovoj zemlji. Makar oni o kojima sam ja politički dužan na prvom mestu da mislim, neki naši birači. Nikada nisam vodio politiku koja je bila neodgovorna prema bilo kome u Srbiji. Ali kada očekujete da neko za vas glasa, onda morate da razmišljate šta je to što prati taj glas, kakva su očekivanja na toj drugoj strani. Građanska Srbija je želela jednog predsedničkog kandidata, i sve što sam mogao da uradim, i ja i naša stranka, uradili smo da do toga dođe. Da li imamo jednog predsedničkog kandidata? Nemamo. Da li imamo dva kandidata? Da. Da li te kandidate prati iskrena podrška? Ne. Oni koji ih podržavaju, u najvećoj meri ih podržavaju u strahu od republičkih izbora. Da li ta dva kandidata imaju politiku koja je odgovor na potrebe te građanske Srbije, ili odgovor na frustracije? Politika Vuka Jeremića to definitivno nije, to je politika kontinuiteta koja je transformisana u meri u kojoj mora da bi bila prihvatljiva i transformisana zbog toga što ni Vuk Jeremić nije onakav kakvi su bili neki pre njega koji su tu politiku sprovodili – pristojniji, obrazovaniji, normalniji, pametniji, šta god hoćete – ali to je politika kontinuiteta. Vuk ima tu politiku, Saša Janković još nije izašao sa svom politikom. O čemu onda da se izjašnjava Glavni odbor LDP-a? Zato sam vam i rekao da je planirana sednica za narednu nedelju, ali da će do sednice doći ako možemo o nečemu da se izjašnjavamo. Ako nemamo taj element za Glavni odbor odložićemo ga za sedam dana pa tražiti, i time još dodatno limitirati mogućnost da se nešto korisno u ovim izborima uradi. I vi sve to znate. Šta, Velja Ilić je doživeo „Bogojavljenje“, „proviđenje“, šta mu se desilo, pa je čuo da Vučić ima brata? Nije znao prethodnih pet godina? On je baš hteo Koridore, ali Vučić mu nije dao. Izvinite, meni je Vučić tu normalniji nego Velja Ilić. Ne znam šta vi o tome mislite, ali ni ja mu nikad ne bih dao Koridore. Da se malo kraducka, kako on kaže? Da li je to što ja kažem jeres neka? Pa, ni Zoran Đinđić mu to nije dao. Ni mi mu tada kad smo mogli nismo dali. Tad je pravio one fabrike, neka pravi golf teren, je l’ se sećate toga? Golf teren i polo teren u Čačku? I ona fabrika što je osveštao, fabrika duvana?

Tad je bio Vaš koalicioni partner.

Tačno.

I Vi ste ga birali.

Pa, dobro, nisam ga baš ja birao, ali ta koalicija koja je tada… To je to. E, to više neću da radim.

Zato mi nije jasno zašto još uvek pričate sa DS-om?

Zato što moram, uslovno rečeno, zbog vas, zbog ljudi u ovoj zemlji, koji kažu: „Baš me briga što se vi ne podnosite“. Odnosi u srpskoj politici su vrlo slični odnosima u propalim srpskim porodicama – muž ne može očima da gleda ženu, žena ne može da gleda muža, imaju decu i tu jednu gajbu, pa hajde kao da se podnose jer ne znaju šta će, i onda samo u jednom trenutku shvate da im je prošao život. E, tako je i ovde. Da se slučajno srećem sa Sašom Jankovićem u kafani ne pada mi na pamet. Hoću politički da razgovaramo. Šta će biti, šta može meni lično da se desi? Ništa. Mogu da imam malo više vremena za neke druge sadržaje u svom životu. Porasla su mi deca, Mihajlo ima 13 godina, Jana ima 11, ja imam 46, treba da stignem još na te vrhove koje planiram. Znači neće mi se ništa strašno desiti. Ali mislim da je problem za ovu zemlju ako se ja tako ponašam. Stvarno želim da se dogovorim. I baš me briga što su me izbacili iz stranke, šta su meni rekli, baš me briga što ćuti Zaštitnik građana dok rade ono što rade u „Kuriru“. A gde su ti pravednici već petnaest godina? Znate šta, ti ljudi koje ne „Kurir“, pošto je „Kurir“ oglasna tabla, koje to zločinačko udruženje, od Banjaluke do Kosovske Mitrovice, sada koristi da bi se obračunalo sa mnom, oni su planirali da ubiju ne Zorana Đinđića, nego njegovu suprugu i njegovu decu, i u tom trenutku su uhapšeni, i dan-danas je za njima raspisana crvena poternica. Kakva je to zemlja u kojoj je tako nešto moguće raditi, a da to bude opšteprihvaćeno ili da se to prećuti? Prećutiš Šljivančanina, prećutiš to, šta će biti sutra?

Nešto da vam kažem, ovo za Velju Ilića se nisam šalio, zaista, ne znam šta vi mislite ali ni ja mu ne bih dao te Koridore, niti smo mu dali kada je to želeo. A sramota je što je u Srbiji tako nešto moguće, uopšte da postoji u politici. I Vučić je zaslužio sad to što mu se dešava, jer ga je vukao uz sebe iako mu je bio apsolutno nepotreban, a vukao ga je samo da bi imao jedan glas više i malo veće mišiće. Pa, bolje imati sto poslanika koji su normalni i napraviti normalnu koaliciju, nego imati sto pedeset koji su potpuno nesposobni i koji će pre ili kasnije demolirati tebe i ovu zemlju, i tu se mi očigledno razilazimo. Trudio bih se kao lider u zemlji da one koji smatram političkim normalnim i korisnim za zemlju imaju uslove koje su im potrebni da bi mogli normalno da se bave svojim poslom. Nikad ne bih dozvolio ono što se radi u tabloidima – kriminalizaciju ljudi koji su tako retki u ovoj zemlji. Saša Janković je ipak retkost u našem društvu. Nemate puno pojava u društvu, ne mislim u poslednjih nekoliko godina nego od kad mi postojimo kao društvo, u kojem je neko ko je bio na funkciji u toj meri se posvetio onome što je opis posla kojim se bavi. Saša Janković je mogao i da ćuti i da se dogovori da se promeni Zakon pa da bude još malo ombudsman, mogao je da se dogovori da ode da bude negde ambasador, mogao je da se dogovori bilo šta; da bude ponovo advokat kod kog će se, eto, tek tako, pojaviti sva javna preduzeća. Imao je bezbroj opcija pred sobom. On je radio svoj posao, takvi ljudi su retki. I nemojte onda da ih uništavate zbog toga što na izborima mogu da uzmu 6-7% glasova. Tu se ne slažemo Vučić i ja. Ali u svakom slučaju, pred nama je zanimljiva politička godina. Iako su problemi ozbiljni, mislim da će doći do raščišćavanja, da, jednostavno, ne možete ceo život da budete folirant.

Mislite na početak kraja SNS-a?

Ne. Kakav kraj SNS-a? Odakle vam ideja da će tome doći kraj? Kako to mislite da uradite? Znate šta je sledeći korak? Sledeći korak je da će jedna nova generacija koja odrasta, koja nema veze ni sa Marjanom Rističevićem, ni sa Babićem, ni sa Martinovićem, razmišljati o svom životu pa gledati kakve mogućnosti postoje; onda reći: „Bolje da odemo u SNS ako je to put do nekog sigurnog posla“, a SNS će ih prihvatiti, jer su školovani, jer su im potrebni, jer nemaju hipoteke koje imamo svi mi koji smo dvadeset godina u politici, to je ono što će se desiti. Ko danas glasa za njih? Oni koji su juče glasali za nas. To je tako.

Hajde da budemo iskreni – eto tako skupe se ljudi pa pozovu Sašu Jankovića da se kandiduje, tek tako. Pa se onda javi Zoran Živković pa kaže: „Evo, mi podržavamo Sašu Jankovića“. Čekaj, postavi prvo sam sebi pitanje šta predstavljaš? Šta to znači Saša Janković? Koliko je to ljudi, odbora, novca za kampanju? To je prilika da pošalješ poruku da postojiš. Pa se onda tako ponašaju svi drugi. Velika narodna koalicija – Pokret za preokret. Sećate li se da su imali sastanak na koji mi nismo hteli da idemo? Pa, kako se završilo to? Onako kako sam rekao da će se završiti, da će to biti debakl. Gde su sada? Sada su svi „otkrili“ Vuka Jeremića. Šta je zajedničko Velji Iliću, Janku Veselinoviću, onom momku iz Trstenika Aleksiću, Dušanu Petroviću, Borisu Tadiću, šta im je zajedničko? Pa, dave se u tom živom blatu i moraju za nekog da se uhvate – to je, u ovom trenutku, Vuk Jeremić. Zašto? Bio je dovoljno po strani i uvek je bio „zlatni dečko“ naše politike, nije prošao kroz „minsko polje“ kao neki drugi, da ne govorim o sebi, pa, eto, tako ima neku reputaciju u društvu koja je dovoljna da se oni osećaju sigurnim da će uz Vuka Jeremića moći da prežive parlamentarne izbore. A to što si propao, hoćeš da postaviš pitanje zašto sam ne možeš da pređeš te izbore? Zašto niko za tebe ne glasa? Znam zašto ne glasaju za nas, ne zato što ne misle da smo u pravu nego zato što ljude nervira to što smo u pravu. I zato što još uvek nismo racionalno društvo, pa ne shvatamo posledice onoga što se desilo u Banjaluci, a evo sad smo se suočili sa prvom. Dodik se kandidovao za Radovana Karadžića, a Amerikanci su prihvatili kandidaturu i rekli: „Prihvatamo tvoju kandidaturu, izvoli na crnu listu“. Pa će naredni korak biti isti potez Evropske unije, a onda će se neko setiti da podseti Vučića da smo mi u procesu pridruživanja Evropskoj uniji i da ne bi bilo zgodno da se sada ovde „šepuri“ po Srbiji Dodik. Pa će se postaviti pitanje perspektive institucija u Republici Srpskoj, pa dolaze izbori, pa ako se kandiduje onda će se postaviti pitanje sankcija Republike Srpske, a na sve to mi odgovoramo navino: „Kad dođe Tramp sve će biti drugačije“ – neće. Tramp to neće uraditi, zato što će onda i svaki njegov potez neko u svetu tumačiti: „Pa ovo traje dok je tu Tramp, kad dođe neko drugi, to će se promeniti“. Neće se to tako promeniti, i ja zbog toga nisam srećan. I meni je žao što je Dodik na „crnoj listi“ Sjedinjenih Američkih Država. To je problem za Republiku Srpsku, to je problem za Bosnu i Hercegovinu, to je problem za Srbiju, iako je on sve učinio da se na toj listi nađe. To neće doprineti onome što je moj politički prioritet i što je jedan od prioriteta Liberalno-demokratske partije i što je potreba ovog regiona – normalizaciji odnosa Srba i Bošnjaka. I drugo, neće doprineti onome što je naša egzistencijalna potreba, a to je u čvršćoj vezi sa Zapadom, nego ćemo i mi, kao i svi drugi gubitnici u svetu, tražiti spas u Putinu.

Ostavite odgovor